Ko je tvoja motivacija? ili šta?

A ko me inspiriše? Šta je trčanje za mene? Kakvo je to ludilo koje uspe da me izvuče nedeljom ujutru iz toplog kreveta na minus pet da trčim 20km, 30km…? Šta je to što me tera da na plus 30 trčim I da se posle osećam sjajno?

Često I sama sebi postavljam ova pitanja, I uvek je to neki novi odgovor.

Kao trkač rekreativac, koji ne juri nikakve norme, svaki sekund bolje istrčan od mog prethodnog rezultata za mene je moja velika pobeda, svaki kilometer po tom minusu ili plusu je isplaćen…

Moram da priznam, da se divim profesionalnim maratoncima, da sam u stanju da dva, tri sada sedim kao hipnotisana I gledam maraton(što je prava retkost jer TV ne gledam) I uživam u svakom koraku tih divnih ljudi…Njima se divim, poštujem njihov mukotrpni rad I rezultat, ali oni ljudi koji mene inspirišu su oko mene.

Dok nisam utrčala u ovaj rekreativni svet trčanja, iskreno, bilo mi je nezamislivo da neko sa 60godina trči maraton, da žene koje imaju troje dece I više trče Ultre, da ljudi koji pobede teške bolesti svoju motivaciju su pronašli u kretanju, trčanju…

I onda sam ih upoznala, počela da delim stazu sa njima, da ih bodrim, slušam njihove savete, iskustva, upoznala sam jednu drugu stranu trčanja, nešto što je mnogo više I od kilometara I bilo kog istrčanog vremena.

Jedan od mojih heroja je čika Vlada Stevanović. Počeo je da trči sa 55godina, kada mnogi se prepuste vremenu I godinama, učaure se I razmišljaju o bolestima. Čika Vlada je izabrao drugo za sebe, izabrao je kretanje, izabaro je trčanje, I ove godine gledajući ga kako sa 85godina trči na Beogradskom Maratonu, nije mi palo na pamet da kukam da mi je teško I da se zapitam mogu li…

Dve dame koje me uvek oraspolože, koje me podržavaju, su moje sugradjanke Agi I Dragoslava…Dragoslava koja kao niko uživa u trčanju, koja svaku trku zna da dočara I opiše kao da ste u tom trenutku na stazi. Agi, žena koja trči 100km I više po planinama, žena kojoj se divim, jer ja se ne usudjujem ni pomisliti da se upustim u takve pustolovine…I obe imaju porodice, divne su majke, supruge, I obe sve mogu…

Tu su I dve Ljiljane…Ljilja Tasić za mene žena hrabrost…Ne znam koliko je maratona i Ultri istrčala…Vrlo često I trku za trkom…Ljilja Latinović, energija na stazi…Uvek je tu da Vas nasmeje, podrži, ohrabri, I čak I na 41.km kada obično se umire, ona se smeje I leti.

Gospođa Jasminka…Žena koja je priključila se treninzima našoj školici, I upornija je od svih nas…Pobedila je karcinom, I posle svega je još jača I uspešnija…Istrčala je polumaraton I na svakom treningu kada popravi lični, ili posle istrčane trke, njena borba, želja, su nešto što svima treba da bude primer.

I još mnogo trkača je tu, u toj grupi koja mene inspiriše…

Okrenite se oko sebe, pokrenite se, motivacija je oko vas…Za mene su trčanje ljudi, obični ljudi oko mene, koji mi pokazuju da je sve moguće, da ne postoje godine, da ne postoji pitanje Mogu li?, jer sve ono što želimo je u nama, a da li ćemo pomoći toj želji da se ostvari je do nas…

napisao/la
portrait

Aleksandra Burkanovic

Magistar farmacije od Novi Sad


Klub: AK APATIN

Moje discipline
Maraton Ultra maraton Polu-maraton Trejl trčanje

Još blogova